Povećavanjem broja „žrtava u koloni“ krije se činjenica da su pripadnici JNA poginuli kao napadači, a ne kao napadnuti.

Nakon trogodišnje istrage u predmetu “Dobrovoljačka” Tužilaštvo Bosne i Hercegovine donelo je odluku da u radnjama četrnaestorice osumnjičenih „nisu sadržana obilježja krivičnog djela”.

Pozivajući se na izjave 352 svedoka kao i na 412 materijalnih dokaza, koji uključuju dokumente, videomaterijal, presretnute razgovore, međunarodni tužilac Jude Romano odlučio je da bivši član Predsedništva BiH Ejup Ganić, generali Armije RBiH Jovan Divjak, Hasan Efendić i drugi, nisu odgovorni za zločin počinjen nad pripadnicima JNA u koloni napadnutoj u Dobrovoljačkoj ulici 3. maja 1992.

Istragom je utvrđeno, saopštava Tužilaštvo, da je tokom napada ubijeno sedam i ranjeno četrnaest osoba nakon što su onesposobljene za borbu. “Istraga u vezi sa ovim radnjama se nastavlja zbog postojanja osnova sumnje da je počinjeno krivično djelo ratnog zločina, jer je na žrtve otvarana vatra nakon što su bile onesposobljene za borbu ili dok su se nalazile u sanitetskom vozilu”, stoji, takođe, u pomenutom saopštenju.

Kao što se i moglo očekivati, na odluku Tužilaštva BiH usledile su žestoke reakcije iz Banje Luke, u kojima se ne biraju reči osude što za samo Tužilaštvo, posebno za međunarodne tužioce u njemu, što za vlast u Sarajevu.

Dovodeći u pitanje čak i postignuti sporazum o formiranju Vijeća ministara BiH – Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske, preti da neće odustati od slučaja “Dobrovoljačka”, „jer se sve čini kako bi se izbjegla odgovornost za zločine počinjene nad Srbima“. Ističući da „i Sud i Tužilaštvo BiH nikada neće dobiti našu podršku“, on traži da se strani tužioci izbace, a „Sud i Tužilaštvo ukinu i prestanu da funkcionišu, jer nemaju ustavno utemeljenje, a da se odgovornost za ispitivanje zločina prebaci na Haški tribunal i lokalne sudove”.

Povećavanjem broja „žrtava u koloni“ krije se i notorna činjenica da su pripadnici JNA poginuli kao napadači, a ne kao napadnuti.

Nebojša Radmanović, srpski član Predsjedništva BiH, još je žešći u osudama odluke Tužilaštva BiH. Obustavljanje istrage protiv Ganića i ostalih, smatra on, ima za cilj da „zaštiti zločince i opravda zločin“,  a povrh svega i da amnestira politički i vojni vrh Sarajeva za početak rata.

Na, uglavnom, prejake reči i pretnje iz Banje Luke usledile su, čini se, adekvatne i očekivane reakcije iz Sarajeva.

“Dobrovoljačka i formiranje Vijeća ministara? To dvoje se neće moći vezati“, kaže Bakir Izetbegović, član Predsjedništva BiH. „Sudstvo je nezavisna institucija, a tri tribunala, haški, londonski i Sud BiH, iznijeli su svoj stav o tome da general Divjak nije kriv, da nije kriv prof. Ganić… Ali, ističe Izetbegović,  „ako se zna da nisu oni krivi, onda treba da se kaže ko je kriv, odnosno, šta se zapravo desilo, ne samo u Dobrovoljačkoj nego diljem BiH. Ne treba zaboraviti da je u Srebrenici za jedan sat ubijeno više Bošnjaka nego što je Armija BiH ubila za četiri godine”.

Inzkov stav

Ejup Ganić, član ratnog Predsjedništva RBiH, doskora jedan od osumnjičenih, kaže da je očekivao ovakav ishod istrage, „jer je međunarodna zajednica bila faktor u Dobrovoljačkoj, sve dogovore vršili smo uz njenu pomoć”. Ne bez sarkazma, primećuje kako “Dobrovoljačka ostaje važan istorijski datum i za BiH i za Srbiju. Istoričari će vjerovatno zaključiti da je to bio dan ’D’ kada je Bosna spašena, a što se tiče Srbije, to je vjerovatno dan kada je propao projekat velike Srbije“.

Posetom i davanjem otvorene podrške Sudu i Tužilaštvu, na Dodikove zahteve odgovorio je i Valentin Inzko, visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH.

„Ja sam došao ovdje dati podršku Sudu i Tužilaštvu BiH, kaže on, i svi građani i sve institucije im trebaju dati podršku, jer bez vladavine prava, nema ni države.“

Reagovalo se i iz Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu, na osnovu čijih su poternica, kao osumnjičeni za zločin u Dobrovoljačkoj, prošle i pretprošle godine, u Londonu i Beču, hapšeni, pa oslobađani Ejup Ganić i Jovan Divjak.

“Tužilaštvo BiH donelo je svoju procesnu odluku, ali bi, uveren sam, bio drugačiji ishod da su oni stavili svoj potpis na Sporazum o ustupanju dokaza. Sada je jasno zašto smo dan pred potpisivanje tog sporazuma (u  Briselu, novembra 2011, prim. ur.) od njih dobili negativan odgovor”, rekao je  tužilac  Vladimir Vukčević, ističući da će srpsko Tužilaštvo nastaviti istragu, jer „raspolaže dokazima o događajima u Dobrovoljačkoj, a saslušalo je i svedoke koji osumnjičene terete za učešće u zločinu“.

Reakcije, mišljenja i stavovi o pomenutoj odluci i dalje ne prestaju, ali se u njihovom dosadašnjem toku ispoljava i jedna, naizgled, zapanjujuća činjenica : Zvaničnici u Banjoj Luci, kao ni u Tužilaštvu u Beogradu, fokusirani na deo odluke o obustavljanju istrage nad osumnjičenima, ne bave se žrtvama, odnosno, ne reaguju na podatak da je „tokom napada u Dobrovoljačkoj ulici ubijeno sedam i ranjeno 14 osoba, nakon što su onesposobljene za borbu“, kako navodi Tužilaštvo BiH.

Šta ova činjenica znači ako se zna da Banja Luka, evo već dvadeset godina, tvrdi  i u svakoj prilici ističe, da su u napadu na kolonu u Dobrovoljačkoj, trećeg maja 1992, ubijena 42 pripadnika JNA? Banjalučki Republički centar za istraživanje ratnih zločina nudi i specifikaciju žrtava : poginulo je 10 oficira, 28 vojnika i četiri građanska lica. Međutim, ovako prezentirano, sve ovo nije tačno, a da bi se došlo do istine o žrtvama i zločinima samo u ovom slučaju, mora se poći od toga šta se dešavalo ne trećeg nego drugog maja 1992. u ratnom Sarajevu.

Tokom aprila 1992. u Sarajevu je ubijeno 225 ljudi, ali će drugi maj 1992. ostati zabeležen u istoriji kao poslednji propali pokušaj još uvek formalno postojeće JNA da zauzme centar grada, podeli ga i stavi pod svoju kontrolu. Napad je počeo u ranim jutarnjim satima granatiranjem sa već uveliko utvrđenih položaja na brdima oko Sarajeva.

Čitav sat i po, Mladićevi i Karadžićevi artiljerci tući će iz svih oruđa po Predsjedništvu, Skupštini, Narodnom pozorištu, Domu sindikata… Po najužem gradskom jezgru, po Opštini Stari Grad, ali i po Novom Sarajevu. Bio je to početak ostvarenja monstruoznog plana, kasnije označenog kao najduža opsada jednog grada u novijoj istoriji: 1.395 dana! Od drugog maja 1992. do 26. februara 1996. –  što će životima platiti 10.615 građana Sarajeva, među kojima i više od  1.600 dece. No, pomenutog drugog maja ’92. nije se sve završilo jutarnjim granatiranjem Sarajeva i diverzijom u Glavnoj pošti na Obali, čime je izazvan požar koji je uništio preko 45.000 veza, onemogućivši tako telefonski saobraćaj i u gradu i van njega. Nakon kanonade sa brda usledio je napad iz tri pravca (Lukavica, Nedžarići, Trebević)  na centar grada, uz korišćenje tenkova, oklopnih transportera i pešadijskog naoružanja.

Ovom iznenadnom akcijom JNA je pokušala da osvoji zgradu Predsjedništva i ostale državne institucije. Stratezi raspada bivše Jugoslavije time su hteli da pokažu kako legalno izabrana vlast, tada već međunarodno priznate i nezavisne BiH, članice Ujedinjenih nacija, ne vlada ni u Sarajevu. Ali na pokušaj proboja i paljbu iz tenkova i oklopnih transportera, u području Skenderije, oko Predsjedništva i iz ulica centra grada – grupe sarajevskih teritorijalaca odgovaraju projektilima iz zolja, osa, ručnih bacača, automatskog oružja… Tako je pogođeno i uništeno nekoliko oklopnih transportera, drugih vozila i tenkova, a u svakome od njih ili oko njih moglo je biti i po desetak i više vojnika.

Tragični bilans zločina u Dobrovoljačkoj ulici trećeg maja 1992, srećom, mnogo je manji nego što to osvedočeni smrtoljubci tvrde i žele.

Prema svedočenju generala Jovana Divjaka, vojnici JNA tokom tih sukoba drugog maja ’92. nisu ginuli samo u centru grada nego “i oni koji su pratili tenkove na Jevrejskom groblju, i u Zagrebačkoj ulici, i na potezu od Nedžarića do Televizije”. Koliko je poznato, do sada niko nije izašao sa tačnim brojem ukupno poginulih toga dana u Sarajevu. Mirsad Tokača, direktor  Istraživačko-dokumentacionog centra (IDC) u Sarajevu, na naše pitanje o broju žrtava, odgovara da je prema njihovoj evidenciji „tokom napada na Sarajevo koji se odvijao drugog maja 1992. poginulo ukupno 27 lica, od čega šest civila, 16 pripadnika Armije RBiH i pet pripadnika JNA“. Ali, kako nam pojašnjava Tokača, IDC raspolaže samo podacima o broju stradalih koji su građani BiH (otuda samo pet poginulih pripadnika JNA), a ne i brojem poginulih ostalih pripadnika JNA.

Posredno, do preciznijih podataka o broju izginulih vojnika i oficira JNA, i drugog i trećeg maja 1992, ipak se može doći. Treba samo uzeti u obzir podatke koje nudi banjalučki RCIRZ i uporediti ih sa podacima  sarajevskog IDC-a, nalazima iz istrage Tužilaštva, kao i ozbiljnim svedočenjima pojedinih učesnika sa jedne i sa druge sukobljene strane.

Manipulacije brojkama

Konkretnije, od brojke 42 ubijena pripadnika JNA, što Banja Luka tvrdi da je saldo zločina u Dobrovoljačkoj trećeg maja ’92, treba oduzeti brojku od sedam stradalih sa čim kao dokazom o ovom zločinu izlazi Tužilaštvo BiH, IDC i svedoci i učesnici ovog događaja. Rezultat (35) u ovom mučnom oduzimanju zapravo otkriva koliko je pripadnika JNA izginulo u sukobima drugog maja 1992. Zna se to u Banjoj Luci, a moralo bi se znati i u Tužilaštvu za ratne zločine u Beogradu, pa ipak se brojem mrtvih u predmetu “Dobrovoljačka” i dalje manipuliše. Najnoviji „kreativni“ pristup u tom smislu nude nam ovih dana tekstovi u kojima se „otkriva“ „da su 42 pripadnika JNA ubijena u koloni u Dobrovoljačkoj drugog i trećeg maja 1992. Zašto je ovo i kome još uvek potrebno? Zašto se već dvadeset godina uporno skriva istina da je najmanje 35 vojnika i starešina JNA izginulo drugog maja 1992. u napadima, u pokušajima da zauzmu strateške tačke u Sarajevu? Zašto se podlo podmeće kako su svi oni „mučki i zločinački masakrirani u koloni koja se mirno povlačila iz grada“ dan posle, trećeg maja 1992. Jedan od razloga nesumnjivo je u pokušaju da se, falsifikovanjem i skrivanjem istine, sakriju i zaštite od pravde istinski krivci za smrt i pripadnika JNA i, naravno, svih drugih žrtava tog drugog maja u Sarajevu. Sem toga, ovakvim povećavanjem broja „žrtava u koloni“ krije se i notorna činjenica da su pripadnici JNA poginuli kao napadači, a ne kao napadnuti. Da bi se shvatio puni smisao ove konstatacije, vratimo se još jednom događajima Sarajevu drugog maja 1992.

Otmica Alije Izetbegovića

Zatečeni žestokim otporom branilaca grada i suočeni sa velikim gubicima, planeri i vođe napada na centar Sarajeva u popodnevnim satima povlače preživele i ranjene pripadnike JNA u kasarne. Ali se ne predaju. Uz konsultacije i odobrenje pojedinih članova Predsedništva tadašnje Jugoslavije (pominje se Branko Kostić!) pripadnici JNA na sarajevskom aerodromu zarobljavaju i uzimaju kao taoce predsednika BiH Aliju Izetbegovića, njegovu ćerku Sabinu i Zlatka Lagumdžiju, predsednika Socijaldemokratske partije BiH. Njih troje bili su pristigli iz Lisabona gde su sa međunarodnim predstavnicima razgovarali  o unutrašnjem ustrojstvu BiH nakon osamostaljivanja. Zahvaljujući višečasovnom, mučnom i napetom  posredovanju generala Lewisa McKenzieja, komandanta UNPROFOR-a, članovi Predsjedništva i pojedini vojni komandanti u gradu uspevaju da se dogovore sa predstavnicima JNA da se trećeg maja oslobode Alija Izetbegović i ostali zarobljenici. Zauzvrat se obećava i garantuje međunarodnom posredniku da će Teritorijalna odbrana i ostale naoružane formacije deblokirati zgradu komande 2. armijske oblasti i dozvoliti nesmetan odlazak generalu Milutinu Kukanjcu, komandantu sarajevske armijske oblasti, njegovim saradnicima oficirima, vojnicima i zatečenim civilima.

U popodnevnim satima trećeg maja, predsednik Alija Izetbegović, njegova ćerka Sabina i Zlatko Lagumdžija, iz kasarne Lukavica, gde su proveli noć nakon zarobljavanja na aerodromu, vojnim transporterima UNPROFOR-a, zajedno sa generalom McKenzijem, dolaze do komande 2. armijske oblasti. Spakovani za dogovoreni polazak, tu ih sa svojim vozilima sačekuju oficiri, vojnici i nekolicina civila na radu u JNA. Njihov komandant, general Milutin Kukanjac, kao da prethodnog dana nije bio pravi  ratni pokolj u Sarajevu, ulazi u beli transporter UNPROFOR-a u kome se već nalazi Alija Izetbegović. Oko pola šest popodne, kolona od tridesetak vozila, mahom kamiona, na čelu sa malim, terenskim vozilom UNPROFOR-a, u kome su general McKenzie i Zlatko Lagumdžija, polazi sa Trga 6. aprila sporo  se krećući ka Skenderiji. Praćena neprijateljskim pogledima često naoružanih građana ili pripadnika ko zna kojih sve grupa i formacija – neće daleko stići. Presečena je i zaustavljena u Dobrovoljačkoj ulici. I dok predsednik Izetbegović iz transportera, na koji se popeo (tada) pukovnik Jovan Divjak, traži od njega da kolona nastavi kako je dogovoreno – začuje se pojedinačna i rafalna pucnjava duž kolone. Televizijski snimak koji prikazuje Divjaka kako viče : “Ne pucaj!… Ne pucaj!… Ne pucaj!…”, bezbroj puta je emitovan na svetskim televizijama. Tokom posete Beograđana ratnom Sarajevu 1995. general Divjak je u intervjuu datom ovom novinaru za Našu borbu objašnjavao kako su na Palama “kreativno” montirali pomenuti snimak. Iz svakog njegovog uzvika  “Ne pucaj! “ isecali su “Ne” a ostatak danima emitovali uz komentar kako on, srpski izdajnik, poziva na ubijanje vojnika JNA u Dobrovoljačkoj ulici.

Istina o žrtvama

Kao što smo već izneli, tragični bilans zločina u Dobrovoljačkoj ulici trećeg maja 1992, srećom, mnogo je manji nego što to osvedočeni smrtoljubci tvrde i žele. General Divjak, recimo, uvek je govorio da je u Dobrovoljačkoj počinjen zločin, odnosno, da smatra da je tom prilikom ubijeno osam pripadnika JNA a da ih je 215 zarobljeno. Njegov protivnik, komandant 2. armijske oblasti general Milutin Kukanjac, jedan od ključnih aktera u ovom tragičnom događaju, sve dok je bio živ, pokušavao je da iznese svoje mišljenje i nešto drugačije podatke.

Mora se prestati sa neistinama i manipulacijama. I, naravno, mora se sačekati neki novi tužilac, poznavaoci kažu, bolje domaći nego strani, da stručno i savesno otkrije i optuži osumnjičene za ovaj ratni zločin. I ne samo ovaj! Za svaki ratni zločin, jer ne suditi za takva nedela isto je što i solidarisati se sa zločincima.

„U toj Dobrovoljačkoj ulici oni su napali jedno sanitetsko vozilo i poginuo je jedan vojnik, Tomović Zdravko iz Han Pijeska. Tri pukovnika: Sokić Miro, Radulović dr. Budimir i Mihailović Boško. Jedan potpukovnik, Jovanović Boško i jedna žena, muslimanka Šuko Nurmela… Znači”, tvrdio je Kukanjac, “šest osoba je stradalo od 261.“ Na pitanje, ako je tako, čemu i dalje manipulacije i laži, general Kukanjac ponudio je ubedljiv odgovor:

„Valjda su ovi u Beogradu izgubili strpljenje što nismo više stradali, pa su prosipane te laži o Dobrovoljačkoj, što je nešto najsramnije što se moglo čuti.“

Istini za volju, i u aktuelnoj halabuci reagovanja na odluku Tužilaštva BiH, probija se i po koji tračak sumnje u „našu istinu“. Janko Velimirović, direktor pomenutog RCIRZ u Banjoj Luci, ističući da je „istragu o zločinu u Dobrovoljačkoj ulici vodio strani tužilac Jude Romano, kome mandat ističe početkom februara“, ipak konstatuje: „Nebitno je da li je broj žrtava sedam ili više, jer broj žrtava ne može da oslobodi odgovornosti zločince.“ Savršeno tačno! Ali onda se mora prestati sa neistinama i manipulacijama. I naravno, mora se sačekati neki novi tužilac, poznavaoci kažu, bolje domaći nego strani, da stručno i savesno otkrije i optuži osumnjičene za ovaj ratni zločin. I ne samo ovaj! Za svaki ratni zločin, jer ne suditi za takva nedela isto je što i solidarisati se sa zločincima. Za konkretni zločin u Dobrovoljačkoj, nadajmo se da neće biti potrebno još dvadeset godina kako bi se došlo do pravih optužnica i pravednih presuda.

Verzija ovog teksta prethodno je objavljena u beogradskom listu Danas.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i nužno ne predstavljaju uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera – Piše: Rade Radovanović