Evo nas, opet, u Novom Pazaru: mala e-ekipa (Marina Jelić, Branislav Jelić, Petar Luković) stigla je na poziv prijatelja iz Mešihata. Luković je već najavljen kao jedan od govornika na tribini povodom 20 godina postojanja Sandžačkog Mešihata, upriličena je promocija knjige „Jutro u banci i druge priče“, a razgovaraće se i o saradnji sa Internacionalnim Univerzitetom.Pazar je, kao obično, sav u pokretu; uvek me impresionira ta saobraćajna sloboda glede parkiranja automobila usred vožnje, zaustavi se vozilo, iskoči se napolje, kupi se u radnji šta treba i – sve je u redu

Kad čovek stigne iz betonom okovanog Beograda, Novi Pazar mu izgleda kao Zelena Površina; stotine malih radnji, kafića, restorana, mikro-pijaca, garderoba svuda oko nas – deo su tradicionalnog kolorita jednog od mojih favourite gradova. O hrani da ne govorimo: tko nije probao pazarske ćevape ili teletinu na jedan od milion načina ili bivolji kajmak ili mladi sir ili papriku u pavlaci ili vrele lepinje sa susamom ili tulumbe – taj je život proćerdao u zabranjenim bgd. kioscima koji više ne postoje.

S prozora sobe u hotelu „Atlas“ vide se planine gde su pre 22 godine snage Miloševićeve JNA cevi topova uperile na Novi Pazar: bilo je to primitivno zastrašivanje Bošnjaka u vremenima kad se Sarajevo uništavalo i rušilo s bratskih, fašističkih Pala. Nešto od te taktike koristio je režim Borisa Tadića, šaljući često u Pazar divizije Žandarmerije kad god da je ocenio da mu treba Sandžak kao problem; uz pomoć vernog kadrovika kakav je godinama bio biznismen a.k.a. lihvar Rasim Ljajić, DS je imao vlast nad korupcijom, jer je korupcija bila i ostala simbol ove partijske grupe građana. Zna to Novi Pazar bolje od svih: kako se ucenjivalo, kralo, uzimalo i otimalo – jer je Demokratska stranka najbolje uspevala tamo gde napravi politički problem, koristeći dragocena miloševićevska iskustva.

Danas je, kažu prijatelji okupljeni oko glavnog muftije Muarema Zukorlića, bolje; Žandarmerije nema, Rasim Ljajić više nije moćan kao ranije, pravosuđe se primirilo, lakše se diše. Daleko je sve od idealnog, ali se vidi promena; Sandžak više nije veštački izazvan problem, mada Rasimovi ljudi ne odustaju. Na Državni Univerzitet u Pazaru umesto dozvoljenih 300 studenata, upisali su 900, tek toliko da poreski obveznici Srbije sve to plate za Rasimovu karijeru; istovremeno, ono što je idealno – a zove se Internacionalni univerzitet u Novom Pazaru – koristi formulu samofinansiranja; oblizak ovog zdanja je svojevrsni tour de force kroz moderno obrazovanje – predivne sale i učionice; impresivna biblioteka; radio i tv studio koji izgledaju bolje od mnogih izvikanih frekvencija, bogat program uz učešće poznatih profesora iz čitave regije i sveta; skarednu priču o „islamizmu“ prekriva podatak da blizu pedeset odsto nastavničkog kadra nisu Bošnjaci, baš kao studenti kojih ima sa svih strana.

Uživamo na Univerzitetu koji izgleda kao da je negde u Skandinaviji: efektan, čist i blistavo praktičan. Raspitujemo se za cene školarine: gotovo tri puta manje nego u Beogradu, sa gotovo tri puta više sadržaja. Pokazuju nam salu u kojoj će biti promocija knjige: Luković se priseća da je u toj dvorani gostovao još 2007. sa ekipom „Peščanika“, kad je pred Pazarcima lansirao popularni hit pod naslovom „Vladimire Putine, razmakni nam butine“.

Pogled s vrha: Skup u sali Mešihata

Photo: Šerif Sučić

Uveče se e-ekipa razdvaja; bračni drugovi Jelić obilaze Novi Pazar at night, Luković kreće u Mešihat. Ispred sedišta Islamske zajednice gužva i po; niko mi nije rekao da će biti ovoliko ljudi – mrmlja Luković – i odlazi u centar zbivanja da se upozna sa kolegama koji će govoriti na ovom skupu: tu su akademik Muhamed Filipović, Fatmir Baći, dr Jahja Fehratović i Hazbija Kalač. Svi su, sem mene (Lukovića) spremili pisane radove u rasponu od pet do pedeset kucanih strana. Tešim sebe da su beleške balast: valjda ću izgovoriti nešto smisleno – hrabrim Lukovića koji opušteno odbija da ima tremu.

Ulazak u dvoranu jeste šok; ovo nije – shvatio je Luković – tek neka-tamo-obična-tribina-gde-može-zajebavati-Putina, već pravi naučni skup sa naglaskom na Islamsku zajednicu; umesto okruglog imamo četvrtasti sto sa desetinama pozvanih gostiju i njihovim imenima ispred; sa strane, ali i iza stola, još mnogo ljudi u tesnim redovima; ovo jeste The Happening prvog reda. Zauzimam mesto u čelu stola, od glavnog muftije deli me samo Muhamed Filipović; s moje leve strane je Hazbija Kalač, desno je Jahja, tu negde je i Fatmir Baći.

Nije loš Luković: Novi Pazar sluša e-novine

Mada tribina počinje u sedam uveče, tek negde pre deset – stižem na red. Već dobrano uplašen ozbiljnošću diskusije i nepoznavanjem materije, nalazim način da ljudima objasnim otkud ja, Srbin, nevernik, novinar, a ne publicista ili akademik ili naučnik – na ovom mestu. Kosmička veza je jasna: kao neko ko je uvek na strani žrtve, logično je da budem baš ovde u Novom Pazaru; da pokažem da sam uz ljude čija sam prava branio svih ovih godina, pisao o tome, javno govorio i objavljivao gde god sam stigao, a poslednjih godina na vlastitim e-novinama. Relaksiram atmosferu, ljudi se smeju i aplaudiraju; vidim da se i muftija Muamer smeje; pričam malo o politici (opet gorki smeh), malo o Demokratskoj stranci (veliki, gorčiji smeh), malo o srpskim medijima koji se nisu udostojili da pomenu ovaj veliki datum u istoriji Mešihata; malo o svojoj vezanosti za Bošnjake koji su mi najbolji prijatelji – bili i ostali.

Biću neskroman ako kažem da su mi aplaudirali srdačno; bilo je to iskustvo prijatelja koji se ispoveda svojim drugovima, ali iskustvo koje sam doživeo kao pobedu e-novina nad ideologijom poremećenosti, jer niko od naših tobožnjih neprijatelja nema vremena ni interesa da dođe u Novi Pazar, kao što nema vremena da obiđe Srebrenicu, Tuzlu, Prizren ili Prištinu. Lakše je sa grčkim plažama!

Uveče, sedimo u kafani; glavni muftija, efendije iz Hrvatske i Bosne, akademik Filipović, Jahja; osam Bošnjaka i ja. Razgovaramo o politici, o ratu u Bosni, o Aliji Izetbegoviću, o Miloševiću; čak, ovako kafanski, razgovor je superiorno intelektualan, nešto što nikad nećete čuti u „Utisku nedelje“ ili komediografskom „Problemu“.

Skup koji se pamti: Mešihat u Novom Pazaru

Photo: Šerif Sučić

Sutradan, na Univerzitetu, promocija knjige „Jutro u banci & other stories“; sala je prepuna studenata koji su promptno stigli na vreme, točno u 11 ujutru. Primećujem da mi je ovo prva jutarnja promocija, ever; pričam studentima o novinarstvu kojeg nema i koje je davno umrlo, jer u vreme Facebook/Twitter terrora svako može da se predstavlja kao journalist. Pominjem onu jagodinsku kravu koja se prepoznaje kao „Oro“ i zaključujem kako živimo u vremenu kad je glupost vrlina i dobra preporuka za uspeh.

Potpisujem knjige i razgovaram sa studentima koji ozbiljno postavljaju pitanja tipa „Šta nam se to desilo?“.

Ručamo u kafani; potom razgovaram sa muftijom, kojem je drago što sam došao; dogovaramo se da opet dođem i da sa e-novinama uradimo nešto što još niko nije učinio: da se nekoliko dana redakcija preseli u Novi Pazar i odatle izveštava, da na licu mesta studenti novinarstva vide kako se radi na web-portalu na zadatu temu.

Dug je put pred nama; da li mi je srce brže zakucalo glede odlaska iz Pazara? Bogami, jeste. Novi Pazar je, razumećete, mesto gde se uvek vraćam. I ne samo zbog ćevapa. (sbk.eu.com)