DOKAZALA DA JOJ JE BEBA UKRADENA 1983: Moj sin je živ, ali ga nisam vidjela!

Zorica Jovanović iz Batočine je prva žena iz Srbije koja je na Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu uspijela da opravda sumnje da je njen sin, rođen i navodno ukraden 1983. godine i dalje živ.

Podaci o njegovoj smrti nigdje nisu zavedeni ni danas. Njena priča govori da nestanak beba iz porodilišta u Srbiji u period od sedamdesetih pa do danas nisu puke teorije zavjere, već realnost u kojoj mnogi učesnici profitiraju na trgovini ljudima. Roditelji pri tom nikada ne uspeju da uđu u trag svojoj nestaloj deci.

Beba dobila ocjenu 10, a sutra peminula

– Oktobra 1983. godine rodila sam zdravo dijete, sina, u Kliničkom centru u Ćupriji. Dva dana sam provjela sa njim u naručju, dojila sam ga, bio je odličnog zdravlja i dobio takozvanu “ocjenu 10” od lekarskog osoblja. Trećeg dana u 6.30 ujutru babica je ušla u sobu i rekla da je moje dete preminulo. Razlog – pucanje kapilara na mozgu.

Kako, zašto se odjednom to desilo nikad nisam saznala jer mi nisu ništa više rekli. Pokušala sam da ga tražim po bolnici, ali su me spriječili, pokušali su i da mi daju sedative, ali sam se oduprla. Suprug i ja smo bili u šoku i tražili smo bilo kakav trag našeg sina, ali nikada, pa ni danas, nismo dobili nikakve zvanične papire na kojima piše da je on mrtav – ispričala je Zorica Jovanović.

U nedostatku zakonske regulative, Zorica i njen suprug čekali su da im se saopšte neke vijesti, a rečeno im je da će obdukcija biti obavljena u Beogradu, daleko od njihovih očiju. Kako su godine prolazile, a zakonska regulativa i dalje izostajala, Zorica se bezuspješno nadala da će saznati šta se dogodilo sa njenim sinom, a njene nade su se povećale kada je saznala da nije usamljeni slučaj. Ona 2002. godine dolazi do informacije da je njen sin upisan u matičnu knjigu rođenih, ali ne i u knjigu umrlih, kao i da u neformalno napisanom lekarskom izveštaju stoji da je uzrok smrti bebe nepoznat.

Iste godine masovno se pojavljuju slični nestanci beba iz porodilišta, a Zorica se, ohrabrena brojem roditelja koji su od 2002. godine masovno prijavljivali svoja iskustva iz porodilišta, obratila Strazburu. Država Srbija, kako kaže, konstantno sabotira njenu potragu za sinom, time što ne sarađuje i ne sprovodi nikakvu aktivnost da se uđe u trag tom djetetu. Zorica 2003. godine podnosi krivičnu prijavu protiv medicinskog osoblja porodilišta u Ćupriji, ali je prijava odbačena.

– Tri godine kasnije, Skupština Srbije je izašla sa izveštajem koji je sraman. Pošto se moj slučaj dogodio osamdesetih, kada nije bilo zakona koji se odnosio na krađe beba, objasnili su mi da je sada nemoguće riješiti moj i slične slučajeve jer su zastareli. Do 2010. godine su oni ovo ponavljali, a jedini koji je nešto uradio da se pomerimo sa mrtve tačke je Zaštitnik građana (Saša Janković, prim. aut.) koji je te godine rekao da država nije činila sve da riješi ove slučajeve i da je moguće da su te bebe od svojih roditelja oduzete, žive i zdrave. Moj sin je živ i ja jako vjerujem u to. Ako država ne želi da mi pomogne da ga pronađem, idem u Strazbur – kaže Jovanovićeva.

Na Evropskom sudu za ljudska prava navela je da država izbegava da joj pruži informacije o rođenom djetetu i da je njen sin dat na usvajanje i živ, dok se država branila zastarelošću cijelog slučaja. Osim toga, navedeno je da, u trenutku podnošenja krivične prijave, nije postojala Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na osnovu koje bi vlasti reagovale. Država je iznijela i zaključak da Zorica Jovanović nije imala na osnovu čega da se nada da će u njenom slučaju biti pomaka, iako je bilo nekoliko izveštaja o nestalim bebama od 2003. do 2013. godine.

Strazbur istakao najbitniji zaključak

Sporno je, tvrdi država, što krivičnu prijavu nije podnijela ona, već njen (sada preminuli) suprug. Zoričina odbrana se sastojala iz tvrdnji da je njen slučaj trajan i nedovršen, te da postoji realna sumnja da je njen sin živ, pošto nema podataka da je preminuo. Sud je stao na njenu stranu i naredio da se Zorici u roku od tri mjeseca isplati 10.000 evra naknade, kao i 1.800 evra za troškove advokata. Međutim, Strazbur je ovom prilikom istakao najbitniji zaključak.

– Nikakav novac ne može da vrati mog sina, koji je negdje živ i možda ima drugu porodicu, ni ne zna za mene. Ne zna da ga tražim već više od 30 godina. Sud je naredio Srbiji da u roku od godinu dana od pravosnažne presude (9. septembar 2013, prim. aut.) uradi nešto po pitanju pronalaska sve te djece, i svi mi sad čekamo septembar i neke rezultate.

Ako se ne učini nijedan korak, opet ću tužiti državu i opet idemo u Strazbur. Roditelje vređa to što država pokušava da novcem nadoknadi gubitak naše djece. Mi nećemo zaboraviti ono što nam se desilo i to nije neka teorija zavjere, to je nešto što nam se desilo i nastaviće da se dešava dok god u Srbiji za to postoji podloga – objašnjava Zorica, koja je zbog pretrpljenog stresa lečena od depresije od 2009. do 2011. godine, a suprug joj je preminuo prošle godine i nije dočekao epilog i pronalazak svog sina.

Iz Ministarstva pravde za Radio 021 kažu da je oformljena radna grupa sa ciljem da utvrdi tačan broj roditelja koji tragaju za djecom. Ta grupa se sastoji od predstavnika iz Ministarstva zdravlja, Ministarstva unutrašnjih poslova, Republičkog javnog tužilaštva, Ministarstva pravde i državne uprave i Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike. Uključen će biti, kako kažu, i Ombudsman.

Uspostavljanje mehanizma

Ministarstvo pravde navodi da je glavni cilj da se do 9. septembra 2014. godine uspostavi “mehanizam” koji će raditi na ovim slučajevima.
– Taj “mehanizam” treba da obezbedi i odgovarajuću materijalnu naknadu onim roditeljima za koje se utvrdi da su u sličnoj situaciji kao Zorica Jovanović. S obzirom na to da je presuda postala pravosnažna 9. septembra 2013. godine, rok za uspostavljanje mehanizma je 9. septembar 2014. godine.

Dakle, rok od godinu dana odnosi se na uspostavljanje mehanizma, a ne i na konačno pružanje odgovora i isplatu naknade drugim roditeljima. Prvenstveni zadatak ovog mehanizma će biti da se utvrdi koji roditelji nisu dobili jasan odgovor o sudbini svoje djece, a kada se utvrdi koji su to roditelji, pored toga što će se preduzeti raspoložive mere kako bi se došlo do što preciznijih podataka o sudbini njihove djece, utvrdiće se i pravo na određenu naknadu. Način određivanja iznosa naknade takođe treba da se utvrdi do isteka roka od godinu dana od pravosnažnosti presude – rekli su za 021.rs iz Ministarstva pravde.

Ova radna grupa je od oformljenja, 3. februara ove godine do danas održala dva sastanka, sa ciljem da se prikupe podaci o svim prijavljenim slučajevima, navodi se u odgovoru Ministarstva pravde dostavljenom našoj redakciji.

Šest hiljada roditelja u Srbiji traga za nestalim bebama

U poslednjih pet decenija raste broj prijava u vezi sa bebama oduzetim na porođaju, a samo tokom 2013. i 2014. godine 37 porodica je prijavilo da im je dijete, ubrzo nakon porođaja, proglašeno mrtvim pod sumnjivim okolnostima, podaci su Beogradske grupe roditelja i nevladine organizacije ASTRA.

U Novom Sadu i u prigradskim naseljima postoji između 20 i 25 roditelja koji su se tokom ove i prošle godine javili udruženjima roditelja sa sumnjama da im je dijete postalo žrtva trgovine djecom, što daje konačnu cifru od 6.000 roditelja koji tragaju za nestalom djecom. Ova cifra ne može da bude konačna jer postoje roditelji koji, iz straha, nevjerice ili nepovjerenja u zakonsku regulativu države, nikada ne prijave svoje slučajeve.

021.rs/kurir