I krenem ja na taj sastanak sa Ajlom. Kaže, poslovno privatni randes. Bili smo nekad u vezi, kratkoj ali burnoj. Nakon toga ostali prijatelji. Često me zvala, uvijek kad je imala problema,(„ti si autoritet, ti si AFB, znam da voliš pomoći, imaš veze i u zakonu i van njega, uvijek si pomagao svakom a meni pogotovo zato što me još uvijek voliš). Studirala je pravo, diplomirala nevolje. Nevolje izbjegla udajom za finog momka a pravo još uvijek zapinje na drugoj godini(Eh, ti Rimljani i njihovi zakoni).
Ulazeći u objekat koji je ona izabrala sa vrata sam primjetio da se mršti. Čula se pjesma „Sinovi Sandžaka“.
„Ti voliš Sandžaklije, ja ih vala ne volim“- dočeka me rafal umjesto zdravo.
„Dobro sam Ajla, kako si ti. Volim ljude bona, ljude volim.“
Počela pričati o mužu (jebat ga, nit se kurva, niti puši niti pije, samo oko djece brigu brine).
Mangup je uvijek bila zato sam je i gotivio ali mentalno ruho je promijenila.
„Gdje je nestao onaj plan Ajla? Jedva čekam da se udam, da rodim djecu, pazim muža i familiju“.
Nisam dobio odgovor. Konobar je dolazio često, bez potrebe za uslugom ali pogled nije mogao odvojiti od njenog dekoltea i butina. A Ajla ko Ajla, namještala se tako da sam se zabrinuo za njegovo zdravlje.
„Ide mi na nerve onaj njihov Muftija. Vozi se u „džipovima“. Milion tjelohranitelja oko njega. Ima 100 žena, para ko blata. De ga sad ti malo brani, znam te“.
„Ajla nisam ja ničiji advokat al gledaj život malo realnije. Muftija je, neće se u „trabantu“ vozikati. To ti je ko direktor neke firme. Titula mu je takva da mora imati i auto po njoj. Ne znam za žene, niti me interesuje, ne znam za pare ali on je Muftija i odlično zna da će odgovarati pred Bogom za sve. A moraš priznati da je mudar“.
„Pa jeste, pametan je. Bori se za Bošnjake u Sandžaku. Stari mi je pričao da je teško biti musliman tamo.“ Al džaba, ja ih ne volim. Ti si jedini Sarajlija koji voli Sandžaklije.“
„Ne Ajla, možda sam jedini Sarajlija kojeg Sandžaklije vole. Gledaj i tako na život. A znaš me dobro. Volim ljude ponavljam ti, zaboli me ko je i odakle je, već kakav je, šta ima pod rebrima“.
Konobar je donoseći novu, čistu pepeljaru odnio staru sa dva opuška. Petljajući oko playera nekoliko minuta zadovoljio je Ajlinu muzičku želju. Aca Pejović je počeo svoj koncert.
Rušila je Ajla votke jednu za drugom, prva boca pade ko Berlinski zid. Ženski mozak oduvijek je, barem za mene, bio bogata misterija. Pije Ajla „vatrenu vodu“, pjeva sa Acom a priča mi o Bošnjaštvu.
Znam ja da je ljubav oblik privremene neuračunljivosti, znam ja da ona Acu voli al zašto me davi o Bošnjaštvu? Priča Ajla da su Bošnjaci izgubili svoj identitet a pije votku, priča mi o islamu a sama priznaje da se „nalila ko deva“ votke za 27. noć ramazana, priča mi da je čula da je Aca svom psu dao ime Muhamed, da je Selmi Bajrami na „Grand festivalu“ rekao „šta ćeš ti balinkuro ovdje“, da se o Bošnjakinjama veoma ružno izražava i da se hvali kako se“uhvati red od balinkura“ kada on dolazi spuštenih hlača u Bosnu….priča Ajla, priča. Kaže tako čula, da se i u Beogradu o tome priča…
Sva je u religiji, pametuje, Aca ovakav, onakav, sve zna al Muftija smeta…….
„Ma ko ih jebe sve. Nek priča Aca šta hoće, ko pjeva zlo ne misli. Znam ja da on mrzi Bošnjake al ga volim“.
„Ajla, gdje izvire mržnja tu zlo vodu pije“.
Nije u mojoj zoni odgovornosti ali moram napomenuti da mi nametnuti i podmetnuti etički imperativ“ o mrtvima sve najbolje“ strašno smeta. Taj kult nedužnosti mrtvih tjera da krivicu tražim među živima. Prilično neodgovorno al eto….
„I Hitler je znao zapjevati moja Ajla“.
„Sad ces reći da ti smeta i Kusturica?“
„Izdao je GRAD, moja Ajla. Čudna je ta tvoja „borba“ za Bošnjaštvo, meni čudna. A ko kaže da nisi u pravu, ko može stisnuti pa javno reći da sam ja u pravu što volim ljude al ne dam svoje. Volim svoj GRAD, Ajla, volim Bosnu, kakva je takva je moja je.“
„Znam da voliš Sarajevo, znam da voliš ljude. Eto šta ti je Alija dao, osim dvije rane i jebeno odlikovanje“.
„Sefer mi je dao odlikovanje, nemoj mi o Aliji, majke ti“. Alija mi je znao uvrijediti inteligenciju ali Pejović vrijeđa čast i mene i GRADA.“.
Papučica propagande stisnuta do dna. Za volanom te priče Ajla sigurno upravlja. Život je cirkus i pod njegovom šatrom svega ima. Svjetla arene se pale ali i gase na kraju. Gutača vatre slabo ko pamti ali konje i pajace svi spominju.
„Bože da li sam ja kriva što volim tuđe’“.
„Ne znam Ajla, ja nisam spomenuo Bošnjaštvo već ti. Teško je biti borac u današnje vrijeme.“
Dobro reče onaj Meša Selimović (kojeg su još za života svi svojatali, nasilno i planski) da su Bosanci najzamršeniji ljudi na svijetu. Niko se za njega u Bosni nije borio dok su ga „tjerali“ iz bosanskog duhovnog i geografskog kruga.
Odlazi cirkus….
Ko je domaćin a ko gost znaće se na kraju. Život podnese fakturu, na kraju.
Bože podari nam zdravlja. Bojim se da je za pamet kasno.
Piše: Admir F Beganović
